Lje­kar po obra­zo­va­nju, bo­ta­ni­čar iz lju­ba­vi, po di­na­mi­ci i di­ja­pa­zo­nu ra­da pri­rod­njak u pu­nom smi­slu ri­je­či. Učio je se­dam, a uči­te­ljo­vao pet de­ce­ni­ja. Lju­bio je na­u­ku i bio njen po­klo­nik. Vo­lio je i po­što­vao čo­vje­ka. Eti­čan u ži­vo­tu i eti­čar u ra­du i na­u­ci, pro­ži­vio je 74 go­di­ne od Ugri­na u Bri­bi­ru pod Ve­le­bi­tom, gdje je pr­vi put vi­dio svje­tlo, do Be­o­gra­da u ko­me mu je bi­la dru­ga ku­ća.
Ova­ko je, opi­su­ju­ći Jo­si­fa Pan­či­ća, za­si­gur­no je­din­stve­nog pri­rod­njač­kog stva­ra­o­ca, svo­je­vre­me­no go­vo­rio dr Bran­ko Zo­go­vić.
Pred Ka­pe­tan-Mi­ši­nim zda­njem u Be­o­gra­du đa­ci mu po­di­go­še spo­me­nik, a u rod­nom kra­ju nje­go­vi Bri­bir­ci. Kov­čeg od nje­go­ve omo­ri­ke i ma­u­zo­lej od tvr­dog ka­me­na na Ko­pa­o­ni­ku ču­va­ju mu ko­sti. Ne­po­kret­ne imo­vi­ne i nov­ca ni­je imao, ka­ko pi­še u te­sta­men­tu, ali je svo­me ro­du, svo­joj ze­mlji i na­u­ci osta­vio bla­go o ko­me se uči u či­tan­ka­ma osno­va­ca i u pu­bli­ka­ci­ja­ma aka­de­mi­ja.
– Bio on, ne­gdje 1866, na Su­vom ru­di­štu, na Ko­pa­o­ni­ku, i re­če: „Sa ovog vi­sa ko­ji ce­lom Me­zi­jom go­spo­da­ri, ra­đa se po­gled u da­lji­nu, ko­ji je­dva da ima prem­ca u Evro­pi... Po­što sam či­tav sat ovom div­nom po­gle­du po­sve­tio i im­po­zant­ne Ko­mo­ve po­no­vo osmo­trio i sna­žno pot­kre­pio odav­no ga­je­nu že­lju da ga jed­nom po­se­tim, po­šao sam svo­me bli­žem za­dat­ku tra­ga­njem za bilj­kom „hi­e­ra­ci­um”... Ta „odav­no ga­je­na že­lja” Jo­si­pu Jo­si­fu Pan­či­ću ostva­ri­la se 1873. go­di­ne. Ovo je raz­log što smo se da­nas o sto­go­di­šnji­ci Pan­či­će­vog bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri oku­pi­li ov­dje pod Ko­mom: mi iz Slo­ve­ni­je i Ma­ke­do­ni­je, mi iz Hr­vat­ske i Sr­bi­je, mi iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re, sa ci­ljem da vi­di­mo šta je ura­đe­no za ovih sto go­di­na od Pan­či­će­ve ere (ka­ko je Ma­u­er i Di­klić na­zva­še). Da vi­di­mo šta je od Pan­či­ća na­o­va­mo na­u­ka ura­di­la, pro­u­či­la, ot­kri­la, pro­na­šla na po­te­zu ju­go­i­stoč­nih Di­na­ri­da i šta i ko­li­ko to ko­ri­sti čo­vje­ku ovom ov­dje, i uop­šte čo­vje­ku – re­kao je dr Bran­ko Zo­go­vić na sku­pu emi­nent­nih na­uč­ni­ka i po­što­va­o­ca dje­la Jo­si­fa Pan­či­ća po­sve­će­nom sto­go­di­šnji­ci po­sje­te tog emi­nent­nog pri­rod­nja­ka Ko­mo­vi­ma.
Pan­čić je, na­vo­di Zo­go­vić, bo­ra­vio krat­ko u Cr­noj Go­ri, ne­pu­na dva mje­se­ca – od ju­la do po­čet­ka sep­tem­bra. Do­šao je iz Ko­to­ra na Ce­ti­nje. Po­sje­tio je se­la na ob­ron­ci­ma Lov­će­na, a za­tim se upu­tio u br­da. Dur­mi­to­ru je po­sve­tio ne­ko­li­ko da­na, po­tom se pre­ko Ja­vor­ja spu­stio u Mo­ra­ču. Iz Mo­ra­če je pre­šao u Po­tar­je i na­po­kon se po­peo na Kom.
– Na ovom do­sta te­gob­nom pu­tu i za mla­đeg od nje­ga (Pan­čić je ta­da imao bli­zu 60 go­di­na), sa „če­ti­ri ne­u­ka pra­ti­o­ca i če­ti­ri iz­glad­ne­la ko­nja”, na­šao je i ras­po­znao 1.298 vr­sta ra­znog bi­lja. Pan­čić je no­ve vr­ste bi­lja­ka na­šao na Lov­će­nu, Dur­mi­to­ru, Ja­vor­ju, Mo­ra­či i Ko­mu. On je iz Cr­ne Go­re po­nio pu­na tri san­du­ka ra­zno­ga bi­lja (pa i mi­ne­ra­la), za svo­je zbir­ke, iz če­ga je pro­i­za­šla pr­va cr­no­gor­ska zbir­ka (knji­ga) o flo­ri Cr­ne Go­re. Re­zul­ta­te svo­ga na­uč­nog pu­ta kroz Cr­nu Go­ru Pan­čić je od­mah sa­op­štio svi­je­tu u ča­so­pi­su „Oeste­re­ic­hische Bo­ta­nische Ze­itschrift” za 1874. go­di­nu. Već sle­de­će go­di­ne, po­sli­je ovog pret­hod­nog sa­op­šte­nja, iz­la­zi u Be­o­gra­du iz štam­pe, na la­tin­skom je­zi­ku Pan­či­ćev „Elen­chus plan­ta­rum va­sku­la­ri­um...” To je zbir­ka, spi­sak flo­re iz Cr­ne Go­re. U njoj se da­ju po­da­ci o sta­ni­šti­ma bi­lja­ka. Pan­čić po­mi­nje da je ot­krio „mo­li­ku” i na pod­ruč­ju Sje­kri­ce. Is­pod ove pla­ni­ne, u se­li­ma Gra­ča­ni­ci i Še­ku­la­ru, se­lja­ci od mo­li­ke, ka­ko na­vo­di i ka­ko su mu re­kli, pra­ve „kov­če­ge za sa­hra­nu mr­tva­ca”. Pan­či­ćev „Elen­chus” je dra­go­cje­ni do­ku­ment za da­lji rad u ovoj obla­sti, što po­ka­zu­ju mno­go­broj­ni pri­lo­zi: Pan­toc­zek-a, Bal­dac­ci-ja, Ro­hle­ne i mno­go dru­gih is­tra­ži­va­ča u ovoj obla­sti u na­šem kra­ju i Cr­noj Go­ri uop­šte – pre­ci­zi­ra dr Zo­go­vić.
On do­da­je da je o Pan­či­ću go­vo­re­no, i na pe­de­se­to­go­di­šnji­ci nje­go­ve smr­ti i sto pe­de­se­to­go­di­šnji­ci nje­go­vog ro­đe­nja, kao o ve­li­kom na­uč­ni­ku „ne sa­mo na­šem, ju­go­slo­ven­skom, bal­kan­skom, već i u evrop­skom smi­slu pri­rod­nja­ku, si­ste­ma­ti­ča­ru i flo­ri­sti – što je on u osno­vi i bio”.
Zo­go­vić je is­ta­kao da ni­kad ne­će pre­vi­še bi­ti re­če­no o Pan­či­ću, jer nje­go­vo ime no­se na de­se­ti­ne bi­lja­ka ko­je je pri­hva­ti­la na­u­ka.
N.V.